Skärmavbild från Aftonbladet:
Skärmavbild, Dagens Nyheter: ( Blev inte överraskad över denna kombination rubrik – text, eftersom Bonnierkoncernens liberala medias kunskap om kriget i fd Jugoslavien och ursprungsfolkens rättigheter är så bristfälligt…)
Sammtidigt som det pågår sista omgången av valet i Serbien (av alla möjliga normala människor, väljer Serbien mellan 2 totalt okunniga kandidater för lakejen vid den amerikanska ambassaden i Belgrad) kommer fram i media, från ingenstans, en kanadensisk affärskvinna med serbiska rötter till Belgrad och säger i en intervju att på grund av den höga korruptionen har ingen önskan att expandera verksamheten i hemlandet Serbien.
Jag är övertygad om att i Serbien förekommer stor korruption. Jag pratade med några affärsmän om mina projekt, men jag blev omedelbart tillfrågad: ”Hur stor är min del?” Vi har inte ens börjat att göra affärer , och de skulle ta sin del.
…Min mamma lurades av en kommunal tjänsteman på sitt hus. Sonen till bedrägaren är nu presidentkandidat i valet i Serbien … Så jag tror att Serbien på grund av hög korruption gör inga framsteg (källa)
Men har hon sagt något nytt? Nej, fan!
Sonen till bedrägaren är nu presidentkandidat och kommer från en av de patriotiska partier som blev bestulna på röster i valet.
Det intressanta är att hon väljer att prata just nu, ett par dagar efter att just denna parti inlet protester, för valfusk, mot kanske mest korrumperade makteliten i Serbien – genom tiderna?
Internetsajt som publicerar nyhet, väljer att hoppa över några fakta som kan påverka hennes trovärdighet. Hennes mor var chef för National Bank i Sarajevo, och pappan högt uppsatt tjänsteman vid ministeriet för gruvor och energi.
Jag flydde utomlands helt enkelt bort från sin stränga och ambitiösa mor, Min syster, misslyckades att göra samma sak, tyvärr, och därför begick hon självmord (en annan källa)
En kommunal tjänsteman lurar en sträng, högt uppsatt bankdirektör? Och sanningen ska fram just nu när det finns en väldigt liten (men det finns) chans att demonstrera mot mest korrumperade makteliten i Serbien – genom tiderna.
I den röran som Serbien beffiner sig just nu är det verkligen enkelt att hitta ett par korumperade politiker (just nu har fördel de som skriker antiserbiska slagord) och med hjälp av de styra landet utifrån. Ett korumperad banana land. Söndra och härska.
Det finns ett ordspråk (ber om ursäkt om översättningen håller inte måttet), men det låter ungefär så här:
Bildkälla (Foreign Office utbildningsmaterial)
Marionettregim behåller greppet om makten efter omfattande valfusk i Serbien, men tusentals demonstranter genomför en protest trots att de saknar tillstånd. Omkring 10 000 demonstranter samlades ikväll för att protestera mot oegentligheter vid valet. Trots att det finns mängder av bevis, vittnesmål och uppgifter om fusk den ”demokratiska omvärlden” reagerar inte. Västvärldens media håller tyst som vanligt.
Ett lands styrelse och politiska system kan göra vad som helst BARA med stöd från NATO, USA och EU.
Så mycket kan man säga om demokrati i Serbien. Och om västvärldens ”fria och oberoende media”. Tyvärr.
Så här gick det när en lat, soffsittande video-bloggerska (och okänslig hustru) tvingar sin make att utföra farlig husligt arbete i Serbien… Jädra kvinnor…
After five Macedonian men were found killed near Skopje last week, the ethnic tensions in the Republic of Macedonia seem to be getting worse by the hour.
That’s why all viable solutions must be considered in order to avoid some new horror scenario for the entire Balkans. A ”preemptive division” of Macedonia, bold and tough an option as it might seem, could turn out to be the one providing the most sustainable solution.
It won’t be fair to say that the recent murders near the Macedonian capital Skopje have opened the Pandora’s box of ethnic tensions between the Slavic Macedonians and the ethnic Albanians because that box has been wide open since before the brief civil war in 2001.
And the civil conflict back then was terminated only after the US and the rest of the West made it clear to the ethnic Albanian groups that the rebellion in Macedonia was way ”too much” after Kosovo had just been snatched from Serbia in the 1999 NATO-Serbia War.
…Kosovo’s independence indeed seems so inspiring to the Albanians in Macedonia that they hardly care that the Milosevic regime in Serbia back in 1999 was an enemy of the West, and that today’s Macedonia is not…
Read more »
Švedski glumac, voditelj i političar Gert Filking (Gert Fylking) u popularnoj radio emisji „Gertov svijet“ na stokholmskoj radio stanici ”Radio 1” izjednačio je srpski narod sa norveškim masovnim ubicom Andersom Beringom Brejvikom i insinuirao da su Srbi psihopate…
Krigsförbrytaren och bosnisk-muslimsk exledaren Ejup Ganić sa till en kanadensisk radio att i inbördeskriget i Bosnien och Hercegovina fler serber dog i bilolyckor än från bosnisk-muslimska kulor.
Det är verkligen onödigt att kommentera vad en man, som är i behov av akut psykiatrisk vård, snackar men det är otroligt att ingen reagerar. Vad skulle moralpredikanter säga om någon liknande uttalande kom ur serbisk mun? Folk från Balkan kan ibland ha ganska grov humor. Våldtäkter kan t.ex. lätt bli – sex med djur (björnar) eller etnisk rensning kan på en grov och osmaklig sätt förvandlas till insektsbekämpning?
Att en förödmjukande ”skämt” från en psykisk fall kan ha till följd ännu mer ohyfsad ”skämt”, ja, det har vi redan sett på Balkan…
35 människor dödades och minst 150 skadades i en rad attentat under dagen i Irak. Försök att hitta något skrivet i svensk media om det! Även om man lyckas, så handlar det om artiklar som publiceras t.ex klockan 02.53 och försvinner 02.54… När alla sover. Inte tillräckligt betydelsefull för att den ska hamna på framsidan på Ljugbladet.se eller Ljugexpressen.se under dagen.
I ett land som satsar så hårt på ”partnerskap” (lyder order) med NATO måste man, så klart hålla tyst om det. Regeringen och politiker har rätt att bedöma om samarbete med den hänsynslösa krigsmaskinen är i dagens läge mer önskvärd än öppen motstånd (läs försvarande av egna intresse) men jag är helt förvånad att i svensk media finns inte viljan att skriva lite mer realistisk.
Uttrycket har jag inte hittat på själv. Det kan man höra och läsa ofta – ( sökord ”American people are so stupid” ger ungefär 80 600 000 resultat på Google) men jag undrar bara om svensk media försöker göra samma med folket i detta landet? Det är troligtvis nödvändig och ”naturlig” åtgärd, förberedelse för svensk medlemskap i NATO. Och hur i helvete – lyckas de? Att hålla tyst om allt som är negativt med NATO. Har ingen av 6.000 Stockholms journalister ”suget” att nämna det? Hallååå? Eller så väntar man på klartecken från Reuters eller TT-AFP att kopiera och klistra in vinklad och censurerad version av händelsen?
Bara FriaTider vågat skriva om etniska spänningar i Makedonien efter mördandet av fem makedoniska fiskare (mest unga man) för några dagar sen. Läste nyheten på serbiska sajter och tyckte att det är märkligt att inga svenska ”nyhetskanaler” inte alls nämner händelser. (Skärmavbild 2012-04-13 kl. 14h 58min 50sec)
Sen, gissa-vem gav klartecken under kvällen, och då började alla med sin copy/paste rapportering. Och gissa källan: TT-Reuters, så klart. Och rubriken – var likadan hos alla. Så klart. Fem mördade vid makedonisk sjö
(Skärmavbild 2012-04-13 kl. 18.19.35)
Så är det när ortodoxa kristna på Balkan blir offer och Natos allierade är gärningsmännen. Så här förblir ”swedish people so stupid…”
Једно реаговање на писмо Двери српском расејању:
[”...Време је за повратак Срба расејаних широм света у отаџбинске земље на Балкану. Уз вашу помоћ, направићемо нову националну елиту! Има ли било ко илузију да је такво нешто лако, колективно и брзо оствариво? Али, има ли кога да понуди алтернативу асимилацији?” Линк ]
Поштовани,
Пишем вам ово писмо као одговор вашем обраћању српском расејању у које и сам спадам. На почетку желим да изнесем своје задовољство овом иницијативом иако у њој видим неке недостатке што ме је и навело да напишем овај одговор. На тему српског расејања и његовог односа са матицом имам пуно тога што бих желео да изнесем а премало времена тако да ми немојте замерити уколико у мојем писму наиђете на неку неспретну формулацију. Није ми намера да вас нападам или да вам негативно утичем на вољу јер, као што рекох, вашу иницијативу сматрам јако позитивном. Циљ са овим писмом ми је само да скренем пажњу на неке чињенице, лична запажања и лична доживљавања у нади да ће вам то послужити да вашу идеју на неки начин побољшате.
Када је почетком 90-их почео хаос у нашој бившој држави био сам још дете које није имало представу о свету и озбиљности тога што се око нас дешавало. Уживао сам у свом детињству несвесан тога у каквој средини живим нити колико брзо је сан у којем живим могао да се претвори у ноћну мору. У ситуацији каква је владала у земљи, моји су родитељи учинили једино оправдано – заштитили су породицу одласком у иностранство, тачније Шведску. Од тада живим овде, школовао сам се овде, основао сам породицу, радим и живим, може се рећи, као један просечан Швеђанин и поред тога што је шведско друштво прилично затворено. Када кажем да живим као просечан Швеђанин не мислим на то да се нешто посебно дружим са Швеђанима или славим њихове празнике, већ да ми је свакодневница и планови у животу веома слична једном просечном Швеђанину.
До пре пар година, када сам одлучио да останем овде, горе описан живот у Шведској није изгледао тако. И поред перфектног знања шведског језика, високог образовања и прилично богатог социјалног живота имао сам жељу да се по завршетку факултета вратим у Србију и свој живот живим са својим народом. Нисам се много размишљао да ли ће ми бити боље или горе. Битно ми је било да шта ћу да градим и за кога. Било ми је битно у шта ћу свој живот да уложим. У то време је код мене постојала нада да ће се ситуација развијати на боље. Можемо изнети пуно критике на рачун тадашње власти, али неки потези које је она повукла уливали су наду да ипак постоји неко у тој држави ко ће се бринути о српском народу. То се све срушило у првој половини 2008-е године када је народ, и поред јасних сигнала какву ће политику садашња власт да заступа, изабрао да свој глас (из, по мом убеђењу крајње себичних разлога) повери партијама и људима који је сачињавају. Кап која је прелила чашу је био призор првог дана садашње владе који се могао уочити на ауто-путу Београд-Ниш – на сваком улазу и излазу на ауто-путу стајала је полицијска патрола. То ми је био јасан знак каква времена долазе јер полиција која се патролирајући показује не смањује криминал већ улива страх народу. Криминал смањује полиција која разрешава случајеве и криминалце приводи правди. Било ми је јасно да ја таквој држави немам шта да допринесем и да би моја жртва била узалудна.
У вашем писму српском расејању дотакли сте се више проблема које сте прилично добро идентификовали али нисам сигуран да их сагледавате у целини. Први и основни проблем расејања је проблем у самој држави Србији. Србија, каква је данас, за нас овде не може да учини ништа више од овога што (не)чини јер се сви унутрашњи проблеми државе преносе и на представништва у иностранству. Овде је кључна реч ”представништво” јер овдашње српске институције не креирају саме своју политику, већ то раде у сарадњи са државом. Дакле, ако је држава функционална, биће и ове институције овде.
Тренутно имамо такву ситуацију да је нама овде подршка од стране амбасаде непостојећа док се ”српски” савези (да, имамо их два) баве разноразним ”пројектима”. Један мој познаник је веома добро описао рад наших савеза реченицом: ”Нама је изгледа суђено да бирамо између Срећка Шојића и Наташе Кандић”. Мислим да ова реченица описује још много тога, али да не ширимо.
Ми се овде у Шведској, поред свакодневних проблема нормалног човека, суочавамо са кризом идентитета наше деце (а и нас самих) док медији не бирају какву ће формулацију да изнесу на рачун српског народа и његових интереса. Многи у овој хаотичној и нимало пријатној ситуацији бирају или да се потпуно асимилирају или да траже решење у неком лажном шведско-српском идентитету који је само успутна станица ка потпуној асимилацији. У целом овом процесу амбасада не само да не помаже већ активно одмаже српском народу у покушајима да се избори са медијском машинеријом. Док медији без пардона ”шију” по нама амбасадор планира да две године уложи у припремање изложбе српске уметности из средине 19. века а новопридошлима у амбасади се даје савет да се не мешају претерано са локалним Србима. Такође, једна група Срба која у овој земљи користи своја права и улаже своје слободно време да реагује на медијске бљувотине од запосленог у амбасади добије ”савет” да прекине са тим.
Када су Албанци 2008-е године прогласили независност, у народу је овде постојала воља да се изврши притисак на Шведску да не призна независност (тачније да се демонстрира неслагање). После свих проблема, на крају смо успели и да организујемо неке бедне демонстрације на којима је присуствовало око 500 људи у Стокхолму (исте вечери је гостовање Жељка Јоксимовића посетило 2000 људи). Слично је било и у друга два велика града. Међутим, у овој држави по неким проценама живи између 100 000 и 250 000 Срба. Наше институције, између осталог и црква, на питање шта ће да предузму по питању шведског признавања независности давале су одговор или ”ми нисмо политичка организација” или ”ми не можемо да се мешамо у политику Шведске”. Требам ли да нагласим да је сам чин признавања државе са звездицом мешање у политику Србије? Требам ли да подсећам да је шведски амбасадор у Београду заговарао/организовао Параду поноса и организовао пријем поводом исте?
Пре нешто више од пола године овде је приказан норвешки документарни филм ”Сребреница – издани град” (ако се добро сећам наслова). У вези са приказивањем филма покренута је велика хајка на државну телевизију и људе који су омогућили емитовање филма. На рачун програма стигло је 46 пријава (од стране босанскомуслиманских организација и појединаца) надлежној институцији за надгледање рада медија. Коментара на тај случај је стигло 3, захваљујући једној шачици активних људи који немају везе са ”српским” институцијама овде. Тих дана на државном радио каналу је емитована крајње тенденциозна емисија која је критиковала приказивање филма. Новинар који је водио емисију, иначе Хрват по националности, се два дана пре емитовања емисије путем Твитера изјаснио да га није брига за непристрасност и да је против приказивања норвешког документарца. На рачун те радио емисије стигла је само једна пријава, захваљујући истој шачици активних људи. Сувишно је након свих искустава са ”нашим” институцијама питати где су оне биле и у овом случају.
У вашем обраћању споменули сте СПЦ као једину институцију око које се сабирамо у дијаспори. Могу вам рећи да се око ње сабирамо два пута годишње – за Ускрс и за Божић. Чешће идемо на Ацу Лукаса који овде гостује скоро сваке друге недеље, а понекад нам дођу и Мики, Сики, Вики, Рики и наравно Џеј. Можда вам ове реченице делују неозбиљно, али оне описују како ствари стоје. СПЦ има један велики проблем – она не сагледава реално потребе народа нити ради активно на окупљању. Рецимо, овде постоје сви законски предуслови да се бракови склопљени у СПЦ признају од државе, али наша црква се није потрудила да се региструје код надлежних институција. У шведској има око 40 верских заједница које су регистроване за склапање бракова, али СПЦ није једна од њих. С друге стране, ако не платите парохијал, за свештеника не постојите.
Али хајде да се не јадам више у вези са нашом ситуацијом овде. Ионако је све исто као у Србији само пресликано на средину у којој живимо па су вам сви ови проблеми већ познати. Пођимо од тога да српске институције у овој земљи раде свој посао. У какву бисмо ми то Србију требали да улажемо или да се вратимо? Само да вас подсетим на један баналан пример (да не потежем јавну проституцију у којекаквим ”ријелитима” или можда нешто озбиљније). Пре пар година је син Оље Бећковић ухваћен како је поделио марихуану са својим школским другарима. Ту се у медијима покренула велика хајка у којој је то дете било изложено третману какав не бих пожелео ни одраслима. Међутим, његова мајка га је узела у заштиту тако што је јавно напала школу која није хтела да га прими!!! Ако би којим случајем признала да се њена породица налази у тешкој ситуацији и да им је потребан мир како би се изборили са проблемима који су изашли на видело, вероватно би показала трачак људскости што очигледно није пожељна особина у тој средини. Као што рекох, ово је само један баналан пример који довољно говори о менталном стању у народу. Судећи по јавним наступима (а и по личним искуствима) неопростив је грех признати сопствену грешку, извинити се или замолити за помоћ. Али просјачити по свету, молити на коленима за пријем у ”клуб одабраних” и проституисати се по телевизији је изгледа општеприхваћено понашање. Јако је болно са стране гледати сопствени народ као тешког зависника који се проституише како би набавио мало новца за барем један фикс, и у свему томе налази неко оправдање јер је превише слаб да се суочи са истином.
За крај, дотакли сте се и теме представника дијаспоре у Србији. Лично мислим да мени није потребан представник, поготово када видим какви се гурају да ме представљају. Сигуран сам да ми је боље да ме нико не представља јер ћу барем моћи да кажем да нисам био укључен у разне процесе који ме се тичу. Такође сам убеђен да је бирање представника дијаспоре у тренутку када се држава распада по свим шавовима (и то не мислим само територијално, већ и морално, духовно и функционално) је исто што и организовати изложбу о српској уметности из средине 19. века. С друге стране именовање представника дијаспоре само прави још већи јаз између ”домаћих” и ”страних” Срба а не добија се ништа што ће побољшати тај однос нити зближити ”нас овде” и ”вас тамо”. Знаке навода у претходној реченици сам ставио из разлога што не видим разлику између Срба на Балкану и Срба било где друго по свету (примера ради, ја немам ништа више заједничког са неким из Канаде него што имам са неким из Србије). За моје представнике сматрам оне људе које изаберем на парламентарним изборима а не некога ко се наметнуо да ме представља као ”дијаспору” зато што је функционер неког савеза који не заступа ни 10% српског становништва овде. Да би ово функционисало потребно је свим људима у иностранству омогућити да гласају путем поште а не да морају да пређу 500 или више километара да би убацили листић у кутију. Исто тако, тема односа са дијаспором треба да буде у самом врху дневног реда јер Србија од ЕУ годишње добије десетину од званичног прилива новца из дијаспоре. Другим речима, ако се те паре из дијаспоре само једнократно искористе држава путем ПДВ-а добије дупло више новца захваљујући дијаспори. И те паре, за разлику пара које ЕУ ”улаже” у Србију нису намењене за развој ових или оних институција већ држава може да их расподели по потреби.
Као што сам на почетку навео има много ствари које бих рекао на ову тему а премало времена. Када погледам, ово писмо и није испало онако како сам га замислио али ипак осликава хаос у глави једног Србина којим се бавите у вашој иницијативи. Мислим да је оно што сам хтео да кажем: најважније је нама овде, као и вама тамо, да се постигне препород духа српског народа и да институције у матици прораде. Све остало ће само по себи доћи на ред за решавање, а у свету има проверених модела за повратак емиграције у функционалне државе.
Срдачан поздрав Ј. П.