Pomalo stidljivo, objavismo juče par članaka na švedskom jeziku o dvanaestoj godišnjici početka bombardovanja naše domovine. Ja kao i obično zbog svoje lenjosti i manjka prevodilačkih sposobnosti, samo objavih ponovo na blogu jedan te isti prevod, koji već par puta koristim na ovaj važan dan.
Savez Srba u Švedskoj je takođe objavio jedan odličan tekst (koji sam sa zadovoljstvom linkovao) i to je za svaku pohvalu. Međutim, ja ne bih bio ja kada ne bih zajedljivo primetio jednu stvar (lakše je kritikovati druge nego sam uraditi), a to je:
Po stoti put prelistavam onu njihovu PDF knjižicu ”Srbi u Švedskoj – 40 godina”, ako niste pogledali možete to skinuti ovde ( link ») i jednostavno se divim kako je stvarno – fantastično urađena. Verovatno najbolja ikad urađena prezentacija o Srbima (od samih Srba, prim.prev.). Divno je da imamo (posedujemo) takav intelektualni kapacitet. Ali da jedan narod koji 40 godina živi u Švedskoj, ne uradimo tako nešto povodom godišnjice bombardovanja i na taj način imamo dokument koji možemo u svakom trenutku publikovati u ovom Švedskom medijskom mraku – mora se reći – pa to je strašno. Možda bolje reći, jezivo, sramno…
Da se raumemo, ovde se na ovom pitanju jednostavno ne radi o nekom Velikom Patriotizmui dokazivanju toga niti o takmičenju ko je veći patriota, nego o – minimumu nacionalnog ponosa. Stoga, meni lično ova PDF knjižica, govori da – umemo, ali, da li hoćemo?
Nečuveno je i to da naša ambasada ćuti o tome. Imamo novog ambasadora, koji je na samom početku propustio jednu odličnu priliku. Imamo novog ambasadora ali čini mi se i ponovo istu Nepodnošljivu lakoću ćutanja.
Citat sa početne stranice ambasade Republike Srbije u Štokholmu:
…”Želimo da vas upoznamo sa našim aktivnostima u Švedskoj i da vam posredujemo korisne informacije o Srbiji, njenim institucijama i dešavanjima u njoj.
Ovim putem želimo da čujemo i vaša mišljenja i sugestije… Hvala na poseti.
Ima li ambasada i plaćeno osoblje tamo prava na ćutanje i nečinjenje?