( Prevod teksta ”Påståendena om vår film som en serbisk konspiration är absurda” ; Ola Flyum & David Hebditch autori filmova ”Zrtvovani grad” i ”Tragovi iz Sarajeva”)
Naš film ne umanjuje zločin u Srebrenici, nego ga čini vidljivijim i užasnijim. Velikim delom zahvaljujući činjenici da je bosansko rukovodstvo izdalo narod u najodsudnijem trenutku, pišu Ula Flium i David Hedbič, reditelji filma ”Žtrvovani grad”.
Filmski teoretičar Sanjin Pejković, koji se, kako izgleda, bavi ”analizom pokretnih slika sa Balkana” je napisao dugačak i konspirativni članak o naša dva filma ”Žrtvovani grad” i ”Tragovi iz Sarajeva”. Nakon čitanja njegovog teksta, reklo bi se da je ”analiza nepokretnih slika sa Balkana” jedan korektniji opis njegovog istraživačkog rada.
Nedostaci u istraživačkom radu
Retko smo u prilici da sretnemo istraživača sa tolikim odsustvom radoznalosti za nove slike i izvore informacija, koje su vezane za krvoproliće današnjih generacija Evrope. Njegovo samopouzdanje se bazira na sekundarnim izvorima informacija, na pretpostavkama i fantazijima, i u sukobu je sa svim što je zasnovano na empirizmu.
Pejkovićev osvrt je, pored toga, upadljivo sličan komentaru koji je državni sekretar Jasenko Selimović (FP- Folk Partija) istoga dana objavio u večernjem novinama ”Ekspresen”. I jedan i drugi veruju da iza nasih filmova stoji zavera islamofoba i Srba koji negiraju genocid.
Poverenici istine
I kao da to nije dovoljno, obojica izdižu sebe same na status ”poverenika istine o Srebrenici”. Nasuprot njima je naš odnos prema monumentalnim istorijskim događajima nešto radoznaliji. U skladu sa tim kako danas rade istraživači u Norveškoj, Švedskoj, Velikoj Britaniji i drugim zemljama, tako i mi još uvek pišemo knjige o drugom svetskom ratu, o hladnom ratu, a u novije vreme i o ”Ratu protiv terorizma”. I još uvek se otvaraju nova vrata za značajan materijal i za nova razumevanja. Još uvek ima ljudi koji svoje najdublje tajne otkrivaju tek pred kraj svog života.
Revizionisti
I Pekjović i Selimović nas nazivaju revizionistima. Za nas je to čast. Mnogo nam je vremena i napora trebalo da pronađemo nove, kako rečju tako i slovom, izvore informacija, te smo tako i naišli na prećutane i nepoznate aspekte građanskog rata u Bosni. Za nas je to bilo novo, kao što je to očigledno bilo novo za hiljade ljudi koji su videli naše filmove.
Mnogi poznati novinari su stvorili svoje karijere na ratu u Bosni. Njihovo izveštavanje je velikim delom bilo jednostrano, što je s jedne strane i razumljivo, ako se zna da sloboda štampe na srpskoj strani nije bila razvijena. Dugo godina nakon rata mnogi su Srbi i dalje bili nepoverljivi prema novinarima i radije su ćutali. Tek posle mnogo godina i nebrojenih šoljica kafe uspeli smo da interesantne srpske očevice privolimo na priču.
Presudna revizija
Sve češće smo svedoci koliko ratna propaganda utiče na nekritične reportaže i članke o konfliktima u svetu. Kontinuirano preispitivanje bitnih istorijskih događaja je samim tim ono najvažnije što jedan novinar treba da čini.
U Norveškoj se, tako, zahvaljujući novim istraživačima i novinarima koji kopaju po arhivima i tragaju za novim izvorima, obnavlja debata o našoj ratnoj istoriji. Tipičan primer su sumnjive likvidacije koje je pokret otpora sprovodio nad osumnjičenim doušnicima, kao i sramotni odnos pobednika prema ”nemačkim droljama” i deci čiji su roditelji bili Nemci.
Mi smo, takođe, snimali dokumentarne filmove zasnovane na izjavama KGB oficira, koji su bili stacionirani u Norveškoj, i time bacili novo svetlo na neke velike istorijske događaje u Norveškoj. Između ostalog smo obelodanili i začuđujuće blizak odnos između vodećih političara Radničke partije Norveške i KGB-a.
Internacionalna grupa istraživača
Mi, koji stojimo iza ovih dokumentarnih filmova nismo niti srpski fanatici, niti vitezovi konspiracija. Mi smo iskusni i nagrađivani novinari, koji bez predrasuda žele da ispričaju zanimljivui i bitnu priču.
Ula Flium je bio dugogodišnji šef istraživačkog tima dokumentarnog programa Brenpunkt (Goruća tema) Norveške nacionalne televizije (NRK), programa sličnog švedskom programu Misija istraga (Uppdrag granskning). Kao reporter Ula je radio u Sudanu, Južnoj Africi, Rusiji, SAD-u i naravno na Balkanu. Režirao je preko 30 filmova i napisao pet dokumentarnih knjiga.
Englez David Hebdič je radio u SAD-u, Sovjetskom Savezu, Kini, Bosni, Skandinaviji, Izraelu, Afganistanu, Pakistanu i u nekoliko zemalja Evrope. Napisao je više dokumentarnih knjiga o krijumčarenju visoke tehnologije, o organizovanom kriminalu, terorizmu i o vojnoj špijunaži. Hebdič je istovremeno pisao za nekoliko britanskih listova kao što su Independet, Gadian, Nedeljna pošta (The Independent, The Guardian, Mail on Sunday), a režirao je i više TV-reportaža i dokumentarnih filmova, između ostalog za BBC, Jorkširsku TV i Kanal 4 (Channel 4).
Naše američke kolege J.M.Berger i Rodžer Čarls se računaju u jedne od najboljih novinara istraživača u SAD-u, a radili su i za više telegrafskih agencija. Berger se i danas smatra jednim od vodećih američkih stručnjaka za terorizam, dok je njegova, nedavno objavljena, knjiga ”Džihad Džo” doživela veliki uspeh kod kritike. Knjiga je jedinstvena priča o Amerikancima koji su se dobrovoljno prijavljivali u Džihad i u Al-Kaidu. Naši filmovi su jednim delom bazirani upravo na njegovom istraživačkom radu.
Rodžer Čarls je potpukovnik i veteran Vijetnamskog rata. Nakon 30 godina vojne službe okrenuo se istraživačkom novinarstvu, te je tako 2004. godine odigrao ključnu ulogu u programu 60 Minits (60 Minutes) američke TV mreže CBS, kojom prilikom je obelodanjena tortura nad zarobljenicima u zatvoru Abu-Graib u Iraku. Reportaža ” Zloupotreba u Abu Graibu” nagrađena je prestižnom Pebodi nagradom (Peabody Award).
Književnik i novinar Esad Hećimović, koji je u toku građanskog rata bio usko povezan sa bosanko-muslimanskom vladom, smarta se jednim od najznačajnijih nezavisnih novinara. Među prvima je počeo da govori o jednom drugačijem i kompleksnijem spletu događaja vezanih za Srebrenicu. Esad Hećimović je u celom jednom broju časopisa Dani, u septembru 1998. godine, prvi put opisao na koji način su Bosanski lideri izneverili grad. Njegova otkrića su izazvala poplavu pretnji. Da bi zaštitio sebe i svoju porodicu, bio je prinuđen da na neko vreme pobegne iz zemlje.
Jedan od razloga tim pretnjama bila je i Hećimovićeva upućenost u tajne iza zatvorenih vrata. U početku genocida je, u ulozi sekretara, prisustvovao zasedanjima vlade, zajedno sa predsednikom Alijom Izetbegovićem i sa vođom bošnjačke vojske, generalom Rasimom Delićem. Hećimovićev potresni opis ravnodušnosti bošnjačkih vođa prema sopstvenom narodu, kao i generalovo uveravanje da su brojnost i naoružanost vojnika u Srebrenici garancija odbrane naroda, utopili su se u strahotama koje su sledile.
Hećimović je poslednjih godina neumorno radio kako na praćenju rada Haškog tribunala, tako i na istraživanju verodostojnosti srpskih i hrvatskih izvora informacija. On je, takođe, napisao u svetu priznatu knjigu o Al-Kaidi i njihovoj ulozi u ratu u Bosni. Mirsad ”Fazla” Fazlić iz Sarajeva je bivši vojnik Bosanske armije ABiH i poznati novinar Slobodne Bosne. Uz njegovu pomoć smo stupili u kontakt sa izvorima unutar obaveštajne službe i policije, koji su nam dali pristup tajnim dokumentima, zapisima i arhivi. U saradnji sa Fazlom su nam dozvolili da kopiramo dokumentaciju, između ostalog i na jednoj pijaci na sarajevskoj Baščaršiji.
Ovi su dokumenti bili dokaz bliskog kontakta bosanske vlade kako sa Al- Kaidom, tako i sa različitim pojedincima i firmama, koji su bili na terorističkom spisku Ujedinjenih Nacija. Motiv, koji je policija imala za obelodanjivanje materijala, je veoma rasprostranjena korupcija u Bosni, kao i to da dokumenti koji uključuju vodeće politicare ili nestaju bez traga ili se gube u pravosudnom sistemu.
Apsurdne teorije o konspiraciji
Tvrdnja Jasenka Selimovića i Sanjina Pejkovića da smo deo srpske zavere ovim postaje prilično apsurdna. I jedan i drugi se koriste jednostranom retorikom, koja asocira na neka druga vremena, u kojima su takođje vladali mržnja i pokušaj gušenja slobode govora.
Mi smo, u svakom slučaju, bili spremni i na ovakve optužbe. Termin negiraoci genocida je već podugo pogrdna reč u Bosni. Čak su i Bošnjaci, koji su rizikovali svoje živote za slobodnu Srebrenicu, optuživani da njihov doživljaj stvarnosti nije u skladu sa zvaničnim. Selimović och Pejković, se tako u najmanju ruku prepuštaju da ih iskorištavaju struje kojima ide u korist politički raskol, koji muči danasnju Bosnu.
Puna transparentnost
Gest pominjanja imena Srba, kojima se zahvaljujemo u našim filmovima, je izraz naše otvorenosti. Ovi ljudi nisu tražili nikakvu posebnu pažnju, ali je za nas bilo važno da budemo iskreni u opisu toga ko je i na kakav način doprineo stvaranju filma. Uloga tih ljudi je bila da nam otškrinu vrata u određenim srpskim krajevima, da budu garancija naše pouzdanosti i da nam pomognu u toku intervjua sa prevođenjem na srpski. Ti ljudi nikada nisu kročili u prostorije vlade, niti su čitali unapred napisani scenario, nisu učestvovali u snimanju ili bili upućeni u sadržaj filma. Naš kontakt sa srpskim izvorima i pomocnicima je standard u svakom normalnom novinarstvu i ništa više od toga.
Demonizacija
Ako imamo sve ovo u vidu onda je jasno koliko je Selimovićevo i Pejkovićevo jednodimenzionalno ocrnjivanje ovih ljudi užasavajuće. Naš stav se retko poklapao sa stavovima nekih naših srpskih pomoćnika- naročito kada je Srebrenica bila u pitanju- ali kada je reč o Zorici Matić, onda ona zaslužuje orgomno poštovanje i kao humanista, i kao neustrašivi debater i kao pisac. U toku rata bila je protivnik srpskog predsednika Slodobana Miloševića i njegovog režima, a ipak je kao lekar radila na liniji fronta u Hrvatskoj. Njena svedočenja o tim danima sročena su u knjizi memoara, koje je vredno pročitati.
Danas radi kao specijalista za bolesti raka i neumoran je graditelj mostova između etničkih grupa na Balkanu, između ostalog i kroz projekat saradnje bosansko-muslimanskih i bosansko-srpskih lekara.
Što se tiče žalbi, koje je norveški Helsinški komitet (NHC) uložio PFU-u (Presens Faglige Utvalg), koji je norveški pandan švedskoj Istražnoj komisiji (Granskningsnämnden) taj je slučaj još uvek u toku ispitivanja. U ovoj debati ne želimo da dublje ulazimo u to, već upućujemo na naš, 43 stranice dugačak, odgovor PFU-u. Jedino sto možemo da konstatujemo je da žalba NHC-a nije prouzrokovala bilo kakve izmene ni u jednom od filmova.
Iz razloga lojalnosti odabrali smo da se ne upuštamo u diskusiju oko pisma našeg dragog kolege Fazle. Principijelno možemo samo da podvučemo da nismo simpatizeri kamikaze-novinarstva. Mi ne lažemo i ne manipulišemo. Fazla je pismo napisao u jednom posebnom trenutku i svi koji su u mogućnosti da pročitaju intervju sa Fazlom u norveskom Aftenpostenu, objavljenim nakon emitovanja filma, uočiće da je naglasio sledeće:
”Atmosfera (u Bosni. prim. autora) je više nego ranije politički naelektrisana. Ništa u istraživanju ili u intrvjuima koje sam dao, nije u filmu predstavljeno na pogrešan način.”
Za nas je taj izjava veoma važna. Takođe je vredno naglasiti da je jedan tim, kom Fazla pripadao, takođe stavio svoj potpis nas odgovor PFU-u.
U kom obimu je rat bio građanski ili ne je akademsko pitanje, zanimljivo za pravnike i političare. Za nas, kao i za mnoge druge, je rat u Bosni bio jedan građanski rat, gde su porodice, prijatelji i čitava sela bili prinuđeni da biraju stranu.
Iz istog smo razloga izabrali da koristimo termin bosanski muslimani, ne zato sto imamo neki politički cilj ili zato što smo ilamofobi, već da bi olakšali komunikaciju sa našim gledaocima. I prilicno smo sigurni da oko 90 % onih koji su videli program nisu upoznati sa terminom Bošnjaci. Sa druge strane, taj korektni termin smo koristili u našim člancima i drugim dokumentima.
Kada se radi o broju mrtvih u Srebrenici odabrali smo da se držimo zvanične brojke. Nismo, dakle, želeli da se upuštamo u numeričke pretpostavke, kojima se zanimaju neki srpski istrazivači.
Od 1998. godine su sve masovne grobnice bile poznate glavnom tuziocu krivičnog suda. Već mnogo godina je prošlo od kako su, uz pomoć DNK, identifikovani svi mrtvi. Kako pisac članka ističe identifikovano je 6886 ljudi. Uprkos tome je Državna vlada odlučila da iz praktičnih i ceremonijalnih razloga svake godine porodicama predaje tek nekoliko stotina tela. Mnoge porodice sa kojima smo razgovarali su ogorčene zbog toga, svesne da se koriste u svrhe godišnje političke propagande.
Nekoliko Bošnjaka sa kojima smo porazgovarali, isticali su svoje duboko nezadovoljstvo ovim postupkom, kao i time da su masovne grobnice hladne, bezlične i negostoljubive. Preneti svetu ovakva osećanja je novinarsvo od značaja, jer se direktno radi o najbližoj rodbini ubijenog.
Sto se tiče opisa vojne stvarnosti u julu 1955. godine na prilazu Srebrenici, korektna je tvrdnja da su srpske snage pred sobom imale 5500 vojnika 28. Divizije Armije BiH , holandske snage UNPROFOR-a i avione UN-a/NATO-a. NATO je takođe bombardovao srpske tenkove.
Ni u jednom momentu u dokumentarnom filmu ne pominjemo da su UN bile pristrasne i da su se, kako Pejković tvrdi, borile zajedno sa 28. Divizijom Armije BiH.
On nam dalje savetuje da se ne osvrćemo na presude Haskog tribunala. Ponovo se moramo izjašnjavati o izjavi koja nema nikakve veze ni sa našim filmom, niti sa istraživaštvom. Naravno da smo kao izvore informacija koristili izjave i svedočenja očevidaca iz Haga.
I da ponovimo još jednom: Ono što se desilo u Srebrenici mi nazivamo masakrom, genocidom i holokaustom. Jasnije se ne može reci!
Sto se tiče naše pripovedačke tehnike i rediteljske veštine rado ćemo se upustiti u diskusiju, ali ne sa ljudima koji nas nazivaju srpskim revizionistima, zaverenicima, islamofobima i manipulatorima.
I kako Pejković sam naglašava, mnogo toga o čemu mi pripovedamo je na Balkanu uveliko poznato. Ipak, naša je novinarska dužnost da sami obavimo svoju istragu. Naši su filmovi zato zasnovani na informacijama iz prve ruke i svaka je izjava proveravana iz više izvora.
Mi pravimo filmove za običan narod. Prijem naših filmova pokazuje da smo predstavili materijal koji je dotakao bolno mesto – naročito kod Bosanaca u izbegličko-aktivističkoj grupi koja se bori da se u širim medjunarodnim krugovima Srebrenica proglasi novim ovovremenim holokaustom.
Vredno je istaći da ni jedan od naših izvora informacije nije ostao anoniman i da su većina njih Bošnjaci. Naši filmovi ne umanjuju genocid u Srebrenici, nego ga čine vidljivijim i užasnijim.
Ne malim delom zahvaljujući činjenici da je bosansko rukovodstvo izdalo narod u najodsudnijem trenutku.
Ula Flium i David Hebdič
Prevod: Fejsbuk grupa Sanning åt alla! (Istina za sve!)
